Od srednjeg veka do danas, rakija je neprikosnovena kraljica među pićima

Iako se za destilaciju i proizvodnju alkoholnih pića znalo još za vreme drevnog Egipta, ista su se vekovima koristila za lečenje.
Na našim prostorima običaj konzumacije jakih alkoholnih pića datira iz 7. veka, tačnije iz perioda doseljavanja Slovena na Balkan. Rakija se na području Srbije proizvodila još u 14. veku, o čemu postoje pisani dokazi, a verovatno i ranije. U 166 paragrafu Dušanovog zakonika, piše se „o pijanicama“. Tačnije, tamo stoji da će oni koji budu prekomerno uživali u piću biti strogo kažnjeni. Rakiju tada nije mogao peći svako. O samom procesu destilacije, koji je tada bio obavijen velom tajne, mogli su znati samo učeni ljudi. Prema raspoloživim pisanim dokazima, Nemanjići i njihovi najbliži rođaci su bili među prvim Srbima koji su probali ovo što mi danas nazivamo komovicama, travaricama ili, recimo lozovačama. Tada se rakija koristila samo u svrhu lečenja.
Rakija se na ovim prostorima pekla i za vreme Turaka, a oni su doneli i bakarne kazane, takozvane kazgane. I ime rakija preuzetno je iz turskog jezika, gde se za ovo piće koristi naziv raki. Ipak, neki smatraju da je reč rakija arapskog porekla i da potiče od reči „al-rakI“, što bi u bukvalnom prevodu na naš jezik značilo znoj.
Iako je tokom srednjeg veka i nešto kasnije, dominiralo vino, od početka 18. veka situacija se menja u korist rakije. Dolazi do razvoja voćarstva i ovo se ljuto piće počinje peći od različitih voćnih vrsta.
Manje je poznato da se 1889.godine, na Svetskoj izložbi u Parizu Srbija predstavila i sa pet vrsta rakija. Bile su to: šljivovica, kruškovača, klekovača, komovica i trešnjevača. Nešto kasnije, tačnije 1900. godine, na istoj ovoj izložbi istaknuto je da „srpska šljiva kao i od nje napravljena šljivovica“ najbolje opisuje i karakteriše ponudu Kraljevine Srbije.
Danas se rakija proizvodi u svim krajevima naše zemlje, a postoje i manje ili veće destilerije u okviru porodičnih domaćinstava, ugostiteljskih objekata ili manastira.
Najpopularnija i najtraženija je bila i ostala šljivovica. Najčešće sorte od kojih se pravi su: Čačanska lepotica, Čačanska rana, Požegača, Stenli i Crvena ranka.
Od 450.000 tona koliki je ukupan godišnji rod šljive u Srbiji, oko 70% odlazi upravo na proizvodnju šljivovice.